Carobno selo - Upoznajte autora

Добро дошли у свет знања и маште за који ћемо се изабрати заједно!

Ја сам Жељана Радојичић Лукић. Прешла сам озбиљну километражу од улоге сеоске учитељице, до помоћника министра просвете, да бих се потпуно посветила развоју педагогије срећног учења и писању књиге кратке прозе за најмлађе.

Кренула сам у школу са шест година, изненада, без припреме, без похађања предшколског програма. Нисам умела једно слово да напишем, па могу слободно да кажем да ја тада нисам знала шта су слова. Зато сам знала све врсте птица, тачно сам их разликовала по оглашавању; знала сам да се бринем о свим домаћим животињама; умела сам да сакупљам сено и да направим пласт, али и да га носим на "подворима"; разликовала сам јасен од јавора, граб и храст од букве и церића, липу од тополе. Тачно сам знала шта је матичњак, шта мајчина душица, за шта служи кантарион; знала сам где расте смиље, где се бокори боквица, у којем шумарку најлепше зри оскоруша, али и где мирише босиљак; да не причам о бреберини, јагорчевини, кукуреку или било којој врсти гљива, од лисичарке, млечнице, па до рујнице, зелењаче или вргања. Све сам то знала, али слова не. Ниједно. Ни бројеве. Нико ме са њима није упознао до самог поласка у школу. Било је тешко бити мој учитељ, признајем, јер испочетка нисам мало волела школу. Касније се све променило, набоље, и по мени и по мог првог учитеља.

Убрзо, одмах након савладавања почетног читања и писања, откривам школску библиотеку. Нико ме није на њу упутио. Нико није од мене тражио да читам. Сама сам је открила и пожелела да ту боравим. У њој сам открила најлепши извор забаве и шансе да упознам другу децу, друге културе, непознате светове, да сазнам за туђе страхове, радости, да разазнајем врлине и мане и да научим да их препознајем код себе и других.

У то време, када сам ишла у школу, књига је била велики изазов. Моји вршњаци и нисмо имали телефоне, ни мобилне, ни фиксне. Нисмо имали ни рачунар. Није ни постојао, али ни телевизор, овакав, какав данас постоји. Била сам јако срећна што је моја породица имала мали црнобели екран. Истина, он се често кварио, па смо га брат и ја поправљали и сваки пут ишчекивали да ће нас он изненадити, тако што ће прорадити, али овај пут у боји. Како је заувек остао црнобели, све што сам видела од света у то време, видела сам путем њега и књига из школске библиотеке. Библиотеке су у нашим детињствима играле важну улогу. То је био једини начин да деца из скромних породица, попут моје, стигну до књига. Нисам имала ни једну своју књигу, осим уџбеника и часописа. Рецимо, Веселу свеску, Мале новине и Кекец сам доживљавала као најлепшу посластицу. Морам признати да ми је библиотека отворила прозор у свет, да би ми касније све те прочитане књиге помогле да тај свет лакше разумем.

Рођена сам у типичном босанском селу, у вишенационалној средини, на обронцима хировитог Озрена у Босни и Херцеговини. Сећам се да је у мом одељењу било нас пар деце српске националности и већи број муслиманске. Моје најбоље другарице биле су Муслиманке. Не могу да кажем да ту није било никаквих разлика. Било их је, али ми смо их доживљавали као нормалност. Учена сам, нарочито од моје баке, да сам Српкиња, да сам православне вероисповести, али нисам учена да мрзим и да делим људе по нацији и вери. Мислим да ни моји другари нису томе учени. Па ипак, десио се грађански рат. Током 1992. године, када ми је рат прогутао све што се зове дом и завичај и када сам ушла у тежак период избегличког живота схватила сам саму најважнију лекцију која ми је постала животни мото, а која гласи: „Све нам могу узети, осим знања и образовања!”

Током учитељске праксе имала сам привилегију да будем награђивана за свој рад и за различите пројекте које сам стварала у сарадњи са мојим сарадницима и пријатељима. Највише радости, и мени и њима, донео је пројекат Чаробно село који је у мојој глави чучао више од деценије. Светлост дана је угледао тек 2012. године и захваљујући средствима УНИЦЕФ-а и тада почиње једна, могу слободно рећи, чаролија. Ради се о концепту срећног учења под отвореним небом. Заснован је на иновативним наставним ресурсима блиским дечјим интересовањима и њима блиској култури учења. Кроз овај несвакидашњи концепт учења сам успела, надам се, да направим симбиозу искуственог и пројектног учења у подстицајној средини за учење. Ово је потпуно другачији приступ учењу у односу на традиционални образовни систем, пре свега, зато што он деци омогућава сагледавање света у његовој целовитости. Овакав вид учења најсигурнији је пут до функционалног усвајања знања за којим вапе нове генерације. Свакако, то је једна неописива и неиспричива прича.

Из Чаробног села израсла је већина мојих каснијих пројеката. Међу њима и Креативна чаролија, највећи образовни фестивал у региону и Чаробна интеркултурална мрежа пријатељства - А Маgical Intercultural Friendship Network, један од већих глобалних пројеката којим сам успеla да умрежим сто хиљада деце и наставника из целог светa; Јединствени пројекат, ЕдуБалкан, посвећен је умрежавању и афирмисању златног троугла, родитеља, ученика и наставника, земаља Западног Балкана.

Тренутно сам посвећена даљем унапређењу и развоју концепта педагогије срећног учења и писању едиције Лука среће коју чине књиге, радне свеске, методички приручник, едукативна наставна средства. Ова едиција је и настала као потреба унапређења концепта педагогије срећног учења. Прва књига из едиције је Јесења гозбу са вилом Босиљчицом (2021), већ је нашла пут до дечијих срца. Прате је у стопу још три књиге: Зимски мир са вилом Божицом (2022), Пролећна журба са вилом Ђурђицом (2022), Летња врева са вилом Сунчицом (2023). Сваку књигу прати по једна Интегративна радна свеска као помоћ учитељима да примене целовит приступ учењу и на тај начин своје учионице претворе у срећне. За сада је завршена Интегративна радна свеска Јесење чаролијање која је допуна књизи Јесења гозба са вилом Босиљчицом.

А како би све ово било коришћено унутар учионица, објављен је и Методички приручник Педагогија срећног учења (2023) , тако да сада немамо изговора да не постоје смернице за примену педагогије срећног учења. Смернице постоје у овом Приручнику и не само смернице. Постоје и примери сценарија срећног учења, али и предлози интегративних седмичних активности од А до Ш.

Волела бих да педагогија срећног учења улепша и оплемене детињства некој радозналој деци, као што су оне из моје школске библиотеке оплемениле моје.

ПОДРШКА ЈАВНИХ ЛИЧНОСТИ СРБИЈЕ

Током 2017. изабрана сам за једног од педесет најбољих наставника на свету. Била сам у трци за милион долара и имала сам све шансе да га и освојим. Том приликом јавне личности моје земље пружиле су ми једну врсту подршке, јер циљ Global Teacher Prize је видљивост наставника, односно стављање у фокус наставничке професије. Хвала свим овим дивним људима, некi нажалост нису више међу нама, чије поруке можете погледати на доњим линковима:

НАЦИНОНАЛНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

ШТАМПАНИ И ЕЛЕКТРОНСКИ МЕДИЈИ

O autoru

Čarobno selo

Himna Čarobnog sela

Pišite nam