Дана 5. јуна 2025. године, Агрономски факултет у Чачку био је домаћин једног несвакидашњег и надахњујућег догађаја. У сарадњи са Учитељским удружењем из Чачка, које је тог дана одржало и своју редовну скупштину, организован је скуп посвећен методологији Срећног учења, књигама, деци, родитељима и образовању будућности.
Шта се деси када у факултет уђе бајка, када се у амфитеатар сручи весела поворка деце, учитеља, родитеља и књига, и када једна обична купина постане симбол научне радозналости?
Агрономски факултет у Чачку постао је домаћин несвакидашњег и изузетно инспиративног догађаја, у коме су се наука, бајке и образовање будућности преплели у јединствену целину. Скуп је свечано отворила Мирјана Глишић, председница Учитељског друштва Чачка, топлим речима подршке и радости, указујући на значај оваквих иницијатива за савремено образовање.
У сарадњи са Учитељским друштвом, на чијем је челу управо она, приређен је програм који је окупио децу, родитеље, учитеље из различитих крајева Србије и тим методологије Срећног учења. Овом приликом одржана је и редовна скупштина удружења, у атмосфери поверења, ентузијазма и професионалне размене.
У препуном амфитеатру, у атмосфери испуњеној дечјом радозналошћу и осмесима, приређена је права мала прослава учења сa смислом. Представљени су примери из праксе, ученички радови, вешто вођене интеграције, а све је било обојено врлинама, креативношћу и сарадњом у оквиру златног троугла, учитељи, родитељи и деца.
Бајке у дечјим рукама
Амфитеатар факултета испунили су осмеси, шарени костими, весели гласови и узбуђење какво само деца могу да створе. Ученици из школа „Др Драгиша Мишовић“ и „Вук Караџић“ оживели су делове бајке Пролећна журба са вилом Ђурђицом, уз подршку својих учитељица Јасминке Марић Глишовић и Мирјане Глишић. Цитирали су одломке, тумачили поруке, играли сцене и претворили књигу у живу причу на сцени.
Са сцене се нису чули само цитати из бајки, чула се дечја интерпретација, разумевање симбола, доживљај вредности. Бајка је прешла са страница у срца и руке деце, која су је својим наступом претворила у праву учионицу Срећног учења.
Гласови из праксе
Милица Малишић, из ОШ „Алекса Шантић” у Београду, представила је ученичке радове настале током седмичних интеграција и подсетила да, када школа изађе из оквира класичног, а породица постане партнер у учењу, настаје простор у ком дечија радозналост добија крила:
„Када дете чита, пита, машта и открива, тада се рађа љубав према учењу која траје цео живот. То је школа која не учи само чињенице, већ буди знатижељу, развија карактер и ствара генерације које ће умети да мисле, осећају и стварају. Такву школу градимо овде и сада.“
Сузана Зечевић, учитељица из Лепосавића на Косову и Метохији, говорила је о искуствима примене Срећног учења у мањим школама и о раду у специфичним условима. Истакла је да број ученика не представља препреку када се учење заснива на осећању смисла и радости.
„Методологија Срећног учења подједнако стимулише радост и радозналост у сваком одељењу, без обзира на број ученика. Када постоји осећај за дете и за причу, и мала учионица постаје велико место. У мањим срединама то се често осети још снажније, јер се сваки осмех види, свака реч допре, а свака бајка личи на живот", рекла је Сузана.
Јасминка Марић Глишовић, учитељица из ОШ „Вук Караџић” у Чачку и домаћин овог чаробног сусрета, поделила је искуство припреме за Националну ознаку квалитета, у чијем је средишту била дечја креативност:
„Кроз чаролију Жељаниних прича, деца су учила с радошћу, маштала, постављала питања и сарађивала. Ликови и симболи бајки водили су их у свет критичког мишљења и уметничког израза, а ми смо као тим уживали у процесу који је објединио интегративну наставу, врлине и игру.”
Катарина Чарапић, оснивач прве школице Срећног учења, говорила је о личном доживљају методологије и раду са децом кроз четири модула који носе називе књига, и том приликом поделила следеће:
„Из свог практичног искуства могу рећи да Жељанине књиге представљају ризницу инспиративних идеја помоћу којих водим своје ученике кроз процес Срећног учења. Применом овог концепта учења, ученици плове и путују кроз луку годишњих доба дружећи се са вилама и њиховим ученицима, учећи нове појмове у опуштеној атмосфери бајке, неоптерећени оценама, поделом на предмете или трајањем часа од 45 минута. Учење постаје сврха само по себи и зато јесте срећно.”
Купина која буди знатижељу
Жељана Радојичић Лукић приредила је мали научни спектакл. Деци је поделила лиофилизоване дивље купине и уз причу о Вили Сунчици објаснила како астронаути користе овакву храну, зашто из плодова извлачимо течност и чему служи сува материја и шта је у ствари сува материја. Љубичаста боја на језику постала је симбол уласка у свет науке. Деца су на тренутак постала космонаути. Неки су се снашли одмах, неки уз смех, али сви су били одушевљени ефектом те „научне купине“.
Жељана Радојичић Лукић, ауторка методологије Срећног учења и бајки које је децу тог дана водиле кроз знање и врлине, подсетила је на дубљу мисију својих књига:
„Свака моја књига је мост, између детета и врлине, између приче и стварности, између села и града. Деца која живе ближе природи имају ту привилегију да све што прочитају могу одмах да осете, чују, додирну, проживе. Управо због тога, свака моја књига је и прилика, да и дете из града нађе пут до села и да, уместо да га изгубимо, поново га откријемо, кроз причу, кроз искуство, кроз повезаност.“
На овом скупу, село није било тема, већ срце које куца испод сваког пасуса, сваке странице, сваког осмеха. У том ритму, учење се није одвијало „о природи“, већ у односу са њом, живо, осећајно, укорењено.
Подршка која се шири
Скуп су подржале и учитељице из Сјенице, Лозовика, Ваљева, Сремске Митровице, Надаља, Великог Градишта, Бањалуке, и других места, препознавши догађај као модел који се може прилагодити различитим срединама. Догађај није био само промоција једне методологије, већ подстицај за нова окупљања и умрежавање школа и учитеља.
Легитимитет који охрабрује
Посебно значајан контекст пружила је званична препорука Завода за унапређивање образовања и васпитања да се методологија Срећног учења примењује у школама. Та подршка дала је наставницима легитимитет, слободу и охрабрење да креирају учење са смислом, ван шаблона и у складу с дечјим потребама.
Мала купина – велика порука
Најдубља симболика скупа била је скривена у једном плоду, дивљој купини. Скромна, често занемарена, у дечјим рукама и кроз Жељанину причу постала је симбол научне радозналости. Она није само коров у међи српских домаћина, већ капија у свет маште, питања и открића.
Одбачена оструга постала је плод који покреће мисли. Баш као што се из купине извлачи течност, а остаје сува материја, да би преживела време, тако се и у учењу, уз прави подстицај, издваја сувишно и настаје оно што заиста има смисла, срећно учење.
Чачак је тог дана био више од града. Постао је симбол школе која васпитава срцем, подучава кроз причу и оснажује децу да питају, маштају и откривају. Образовање с мирисом природе и укусом купине.
Тренутак је за чаролију.
